sanjar

Четвртак, Фебруар 28, 2013

Засновано на истинитој причи!

 

Година 1999. Пећ, Метохија.

Јутро се почело објављивати у некаквој чудној тишини, миру и спокоју. Изнад големих Проклетија облаци су добили црвенксту боју. Да се неко у тај час пробуди помислио би да је сумрак! Стари звоник из Патријаршије је засвирао своју умерену музику позивајући вернике на службу. Ужурбане монахиње поправљале су своје одежде и у ходу сакривале власи испод марама. Мирис тамјана, излазећи из цркве, ширио се манастирским вртом између дуда ког посади Свети Сава, и разноврсног цвећа, увијајући се око темеља старе цркве. Изнад потока и испод многобројних мостића, овај опијум долепршао је до воденичног точка на којем као саплетен промени правац и поче да се шири ка ћерамиди конака. Најзад горе, као на врхунцу, поче да плеше међу димњацима и маховином. Овај Миран плес, јутарњи, безбрижан, сврши се у соби Добриле која се молила пред Богородичином иконом. Опијена овим смирујућим мирисом, препуна некаквог чак и њој непознатог блаженства, прекрсти се, и с' осмехом изусти '' Слава Богу''. Светлуцавих очију, подиже се са колена придржавајући се за стару дрвену комоду ишарану отоманским дуборезом. Дрхтавом руком, због својих година, заталаса уље у кандилу и пламичак који је обасјавао Богородичину икону. На трен јој се учини да јој се и икона, благо насмеши. Добрила, која не воли реч старица, одговори осмехом и благосе наклони , као да одговори на претходно упућени осмех. Несигурним ходом упути се ка тераси. На њу је ступила затворених очију, удишући свеж ваздух са хладних проклетијских врхова који је струјао Бистрицом покрај старог манастирског зида. Задржала је пар тренутака ту свежину коју је волела, јер је подсећала на чистину, на зелене пашњаке и беле од снега врхове проклетијске горе. Када се заврши ова јутарња церемонија, окрену главу, баш као и сваког дана на лево, и поново удахну затворених очију. Ноздрве су јој се пуниле мирисом тамњана који је све више хујао кроз отворена врата цркве. Лице обасјано првим јутарњим зрацима, као да се радовало по први пут овој лагодности. Полако отварајући очи, све је јаче стезала дрвену ограду терасе на којој је стајала. Испод ње, чуло се мирно окретање старог воденичног точка. Није се молила у цркви јер је јутрења рецитовала у миру своје одаје, тако је говорила. Истина је ипак, да хтела она или не, године пролазе а тело почиње све чешће да трага за одмором. И поред тога што је била оштра на језику, и називана Студена, била је омиљена у овој сложној обитељи. Према деци је знала да буде блага, старији су јој се углавном склањали с'пута. Била је веома образована жена, полиглота. Дуге седе косе, и на глави увек са француском капицом. Обучена у црно, избораног лица и небо плавих очију. Очи су јој увек биле влажне, некако остареле, али се у њима огледала нека дубина испуњена добротом и знањем. Ниског раста и ситне грађе, употпуњавала је мир и важност овог светог места. Никада се није удала, нити изразила жељу да постане монахиња. Причало се да је Француску напустила када је на радију чула како се у Југославији спрема револуција. Никада о томе ни реч није изустила. И нико није могао да докучи зашто се вратила у ово време када је тешко отићи сам у чаршију. Било је чудно јер се у то време свако трудио, или макар на трен сањао о иностранству, далеко од ове давно осуђене земље, у којо је мир био најчуднија и најстрашнија појава. Сви су се чудили али нико није имао храбрости да је упита. Ваљда због тог њеног оштрог става. Често би само одмахнула руком на питања која је налазила као непотребна и бескорисна. После сваке јутарње службе, уживала је у шољи чаја у друштву још старије игуманије. Седеле би тако и по сат времена, без да изусте било коју. Уживале су у мирису цветног врха покрај бистрог поточића који је пресецао манастирско двориште.

 

наставиће се.... 

(#)

Momenti della solitudine.. :: Аутор wishmaster 16:43

Додај коментар