sanjar
Bako moja… uzmi molim te, vodi me. Dodji. Uzmi moj duh i povedi me. Odvedi me daleko…. U proslost. Vodi me kuci bako. U nase selo. Malo i tiho. Odvedi me u jesen bako. Odvedi me kuci. Hocu da dok te drzim za ruku gledam kucu. Onako s ulice. Molim te pusti me da je gledam. Ne nisam se nagledao. Treba mi jos puno vremena. Hocu da je gledam u tisini. Nedaj nikome da mi remeti sliku. Zelim da ako treba da umrem da mi ova slika bude poslednja. Moja kuca. I moje dvoriste. I moja terasa i tresnja i jabuke i sljiva. I kruska na kapiji pokraj starog jasena. Pusti me da gledam ves i zavese prostrane na ogradi. Hocu da upamtim svaku neravninu na kamenoj fasadi. I dimnjak nakrivljeni i lozu ispred sobe mojih roditelja. Pusti me da slusam kako laje pas dok veselo mrda repom jer me ponovo vidi. Udjimo bako. Povedi me kroz sobe. Odvedi me u sobu mojih roditelja dragih. I u sobu moje sestre mile. I mog malog brata hocu da vidim. Da me nasmeje nevinim idejama o svetu, kompjuteru, zivotu, ajmo u dnevnu sobu bako. Gleda mi se televizor. Hocu tako silno svim telom i svom snagom da zagrlim zidove. Da udahnem sve mirise. Da osetim svoj dom. da oslusnem sporet dok u njemu veselo pucketa hrast. Znam. Odvedi me jos dalje u proslost. Hajde da kao nekad cuvamo ti kravu a ja i seja kozu. Znas, pored pruge. Kao nekad. U srecne dane. Ne nemoj. Kratko su trajali. Podsecaju me na razlog sto ih nema vise. Ne bako ne zelim ponovo videti kako nam ruse zivot. Hajmo malo napred. U zicu. Dok pada sneg a ti mi pricas price i pusis drinu. Hladno mi je a ti me ljubis po kosi. I dalje je hladno. Mozda zato sto na prozorima nema stakla, pa da sigurno je zbog toga. Kuca je stara. Ne svidja mi se. Hajmo dalje . ajde u ono vreme kad smo se vratili. Hajde da setamo ja ti sestra i bata. Ajde kod nas bako da jedes. Ajde spremila mama vruc hleb i pasulj. Onaj nas stari seoski. A ima i razlevnice. Jel hoces pomoc. Ajde reci sta da uradim. Uradicu sve. Vodi me bako molim te. Ovo nije moja zemlja bako. Nije moj narod. Ne pricaju naski. Ajde bako molim te. Vodi me kuci. Vodi me da gledam ravnicu i prokletije u daljini. Vodi me da vidim crkvu. Hajde molim te bako. Uzmi me za ruku i povedi moj duh. Ne svidja mi se ovde. Odvedi me pa makar bilo kao u snu. Da uradi tako. Ja volim da sanjam. Makar me pomazi ako nista drugo. Daj da makar poput promaje osetim tvoj dodir. Da osetim da nisam sam u tudjini. Molim te bako. Makar da se na kratko osetim voljeno. Necu da placem obecavam. Samo me odvedi kuci. Da budem s mojima. Makar da ih gledam dok jedu vruce krofne i sir. Molim te bako. Odvedi me. Da ih gledam s prozora krisom barem. Molim te bako odvedi me. Spava mi se. Pozuri dok ne zaspim. Pozuri jer oci su mi umorne. Ah kako su lepe te tvoje tuzne plave okice. Pune topline i ljubavi. Volim te bako i molim te. Odvedi me. Uzmi me za ruku i povedi me. Sto dalje odavde. Bako.
(#)
Засновано на истинитој причи!
Година 1999. Пећ, Метохија.
Јутро се почело објављивати у некаквој чудној тишини, миру и спокоју. Изнад големих Проклетија облаци су добили црвенксту боју. Да се неко у тај час пробуди помислио би да је сумрак! Стари звоник из Патријаршије је засвирао своју умерену музику позивајући вернике на службу. Ужурбане монахиње поправљале су своје одежде и у ходу сакривале власи испод марама. Мирис тамјана, излазећи из цркве, ширио се манастирским вртом између дуда ког посади Свети Сава, и разноврсног цвећа, увијајући се око темеља старе цркве. Изнад потока и испод многобројних мостића, овај опијум долепршао је до воденичног точка на којем као саплетен промени правац и поче да се шири ка ћерамиди конака. Најзад горе, као на врхунцу, поче да плеше међу димњацима и маховином. Овај Миран плес, јутарњи, безбрижан, сврши се у соби Добриле која се молила пред Богородичином иконом. Опијена овим смирујућим мирисом, препуна некаквог чак и њој непознатог блаженства, прекрсти се, и с' осмехом изусти '' Слава Богу''. Светлуцавих очију, подиже се са колена придржавајући се за стару дрвену комоду ишарану отоманским дуборезом. Дрхтавом руком, због својих година, заталаса уље у кандилу и пламичак који је обасјавао Богородичину икону. На трен јој се учини да јој се и икона, благо насмеши. Добрила, која не воли реч старица, одговори осмехом и благосе наклони , као да одговори на претходно упућени осмех. Несигурним ходом упути се ка тераси. На њу је ступила затворених очију, удишући свеж ваздух са хладних проклетијских врхова који је струјао Бистрицом покрај старог манастирског зида. Задржала је пар тренутака ту свежину коју је волела, јер је подсећала на чистину, на зелене пашњаке и беле од снега врхове проклетијске горе. Када се заврши ова јутарња церемонија, окрену главу, баш као и сваког дана на лево, и поново удахну затворених очију. Ноздрве су јој се пуниле мирисом тамњана који је све више хујао кроз отворена врата цркве. Лице обасјано првим јутарњим зрацима, као да се радовало по први пут овој лагодности. Полако отварајући очи, све је јаче стезала дрвену ограду терасе на којој је стајала. Испод ње, чуло се мирно окретање старог воденичног точка. Није се молила у цркви јер је јутрења рецитовала у миру своје одаје, тако је говорила. Истина је ипак, да хтела она или не, године пролазе а тело почиње све чешће да трага за одмором. И поред тога што је била оштра на језику, и називана Студена, била је омиљена у овој сложној обитељи. Према деци је знала да буде блага, старији су јој се углавном склањали с'пута. Била је веома образована жена, полиглота. Дуге седе косе, и на глави увек са француском капицом. Обучена у црно, избораног лица и небо плавих очију. Очи су јој увек биле влажне, некако остареле, али се у њима огледала нека дубина испуњена добротом и знањем. Ниског раста и ситне грађе, употпуњавала је мир и важност овог светог места. Никада се није удала, нити изразила жељу да постане монахиња. Причало се да је Француску напустила када је на радију чула како се у Југославији спрема револуција. Никада о томе ни реч није изустила. И нико није могао да докучи зашто се вратила у ово време када је тешко отићи сам у чаршију. Било је чудно јер се у то време свако трудио, или макар на трен сањао о иностранству, далеко од ове давно осуђене земље, у којо је мир био најчуднија и најстрашнија појава. Сви су се чудили али нико није имао храбрости да је упита. Ваљда због тог њеног оштрог става. Често би само одмахнула руком на питања која је налазила као непотребна и бескорисна. После сваке јутарње службе, уживала је у шољи чаја у друштву још старије игуманије. Седеле би тако и по сат времена, без да изусте било коју. Уживале су у мирису цветног врха покрај бистрог поточића који је пресецао манастирско двориште.
наставиће се....
(#)
