sanjar
На Басовој станици било је као и обично. Гужва и врева. Разни странци који некуда журе, распитују се о туристичким понудама престонице. У тој општој пометњи успевам да дођем до шалтера. Црна службеница намргођеног лица, куца по тастатури и даје упуства како до којег перона. Прилазим и питам:
-Аутобус до Косовске Митровице?
-Шта аутобус до Косовске Митровице? одговара питањем не љубазна госпођа.
-Кад полази и са ког перона?- питам је.
-Па тако кажи! Мислим... Стварно ми је мука од вас провинцијалаца. Не знам шта уопште тражите у Србији! Останите доле и чувајте овце за боље и нисте.
Мало затечен овим изненадним нападом, покушавам да останем смирен а тако би се радо с њом расправљао. На лице набацујем кисели полуосмех и питам:
-Госпоћо молим вас будите љубазни и кажите овом примитивцу са ког перона креће аутобус и у колико сати?
- Десет и петнаест перон седам. А сад склони ми се с очију дрска сељачино!
Успевам да се суздржим. Узимам торбу и одлазим до следећег шалтера.
-Једну перонску.
-Изволите.
-Хвала.
Рано је али ипак одлучујем да останем на станици јер ми није до обиласка града. Нервозно тражим паклицу по џеповима. Руке ми се тресу али ипак успевам да припалим цигарету.
После првог дима већ се осећам боље. Ма дај нећу да ме ово погађа и тачка! Седам на ивичњак и присећам се од куд ја овде?
***
Карловци. Дошао сам на пола кампа. Мислио сам да ћу се опустити и мало уживати ове године. Грдно сам се преварио. Отишао сам остављајући све проблеме за собом, бар на неко време.
Дописивали смо се пре мог доласка. Извинио сам јој се за све ружне речи које сам јој упутио. Договорили смо се да ту ружну прошлост оставимо иза себе. Свака моја порука завршавала се са "само опуштено". Ни сам нисам схватао зашто јој то пишем када сам и сам био врло напет. Неки породични проблеми мало већег калибра. Већег него што сам могао да поднесем. Сав терет носио сам са собом иако сам био чврсто убеђен да то нећу никако испољавати када стигнем у Карловце.
Дуго сам путовао. Познато ми место, засија усред мрака. Излазим из аутобуса и покушавам да дођем себи. Да, препознао сам место. Црква, богословија, гимназија, двор. Кренуо сам полако ка центру вукући омању торбу. Шетња ми је јако пријала. У глави побркане мисли. Проблеми које сам оставио за собом, били су ту, и ја сам то осећао.
Изненада, угледао сам две драге особе како ми иду у сусрет. Биле су то Т. и М. Загрлили смо се и лепо поздравили. Прошло је скоро годину дана од како смо се последњи пут видели. До кампа сам покушавао да пронађем неку заједничку тему. Ишло ми је баш тешко. Прошли смо крај кафане у којој су сви били да дану душом уз вино и тамбураше. Т. је отишла да им јави да сам стигао. Стари пријатељи истрчали су напоље и поздравили се самном.
-Хајде сврати. Ту смо сви! Има и неких нових али ок су. Допашће ти се.
-Заиста не могу. Уморан сам. Радо бих се сада мало одморио и сабрао своје мисли.
-Свакако. Причаћемо сутра.
Пут до кампа наставили смо сами, ја и М.
Сели смо једно поред другог. Она ми је причала о новим ликовима из Аустралије, Републике Српске и Румуније. Покушавао сам да будем активнији у нашој конверзацији. Нисам био успешан. Тешио сам се да је то све због умора а не због наше прошлости. И даље је била иста. Насмејана и ведра. Очи су јој сијале више него икад. Била је некако питома. Ја нисам био исти. И поред свега ћутали смо. Били смо странци.
Напокон кревет. Тонем у мекани јастук. Не осећам се најбоље. Волео бих да некако променим своје расположење односно не расположење.
Било је исто наредних пет дана. Ретко смо причали. Остали, предавачи, пријатељи и ликови које први пут видим, стално су ме запиткивали шта се то догађа међу нама? Ни сам нисам знао одговор. Ја нисам био ја.
Упознао сам њену другарицу. О њој сам толико тога чуо. Убрзо смо се спријатељили. Често смо ишли на палачинке и ћаскали уз кафу. Пар пута смо отишли и до оближњег парка. Она је била дивна особа. Причала ми је о свом дечку из Румуније.
Сутрадан ми је тихо шапнула на уво "треба да причамо". Изашли смо и разговарали о Њој.
-Мислим да је љубоморна.
-На кога?
-На мене.
-Зашто би?
-Она те воли.
-Она има погрешну слику о мени. Ја сам далеко од савршеног...
Тиме се завршио наш разговор.
Ништа није ишло мирним током. Кратка екскурзија аутобусом на два спрата. Издвојио сам се и сео напред. Сам. Било ми је много тешко. Стари проблеми ми нису давали мира. Љубав није могла бити у горој позицији. У грудима сам осећао бол. Све то ме је гушило. Неколико пута сам се замало заплакао. Све ми је то сметало. Био сам на погрешном месту. Ја овде не припадам. Осећао сам се тако јадно јер сам оставио своје онда када сам им био најпотребнији. Ово није у реду. Молио сам Бога да што мање комуницирају самном. Нисам могао да се лажно претварам а нисам желео да покажем своје слабости.
На журци поводом завршетка кампа деловала је тако срећно. Играла је и плесала. Ја, ја сам седео по страни и испијао вина. Поред мене била је нека девојка која ми је целе вечери нешто говорила. Ја сам климао главом и гледао у Њу. Волео бих да те ухватим за руку, и стегнем је јако, извучем те из те пијане масе напоље и натенане ти се изјадам.Н екако сам уз помоћ њене другарице и Т. отишао до кампа. Помогле су ми да легнем. Сутрадан сам једва дочекао да пођем назад. Поздравио сам се и сео на аутобус. Убрзо сам заборавио на Њу и камп. Проблеми су окупирали моје мисли.
Стигао сам у Београд. Одмах сам сео у трамвај и правац на ортопедску клинику. Није било потребе да улазим унутра, мама је била у башти ресторана са још једном женом. Притрчао сам и снажно је загрлио. То нежно лице и те ситне очи биле су упрте у мене. Боже, дуго је нисам видео. Била је насмејана. Али довољно је добро познајем да је у дубини душе све ово јако тешко подносила. Та друга жена била је ту због сина. И она је деловала измучено. Мама ме је испитивала о проводу у Карловцима, о стању код куће, тати и сестри. Нисмо дуго разговарали. Морао сам назад јер више ни минут нисам могао да се суздржим. Био сам на ивици и мало је фалило да бризнем у плач.
После загрљаја упутио сам се ка станици. Пред очима њена слика. Слика једне мученице коју је живот годинама газио а она све то храбро подносила!
***
Гасим цигарету и улазим у бус. Коначно се осећам слободно. Не знам шта ми је овај долазак уопште требао. Још једна од мојих грешака, помислих.
У бусу познати ми дијалекат, Призренско-тимочки. То је то. Не морам више да фурам тај Војвођански нагласак. Стављам слушке у уши и враћам се у свој мали свет...
(#)
Једно сећање...
***
Август 2005.
-Мислиш ли да ће од нас нешто бити у овом животу? - рече Ана.
-Не разумем.- одговорих збуњен као и обично. - Мислиш на нашу будућност?
-Да. Шта ако сутра морамо негде отићи? Не бих се осећала сигурно. - Заврши Ана своју мисао.
- Разумем шта хоћеш да кажеш. Ове жице, силна војска, смешно, али ме чини тако сигурним. Знаш ја волим што смо одсечени од остатка света. Овако ми је лепо. Ја имам тебе, ти мене... Пријатељи смо зар не? Шта год да се деси, каква год судбина да нам буде, ми ћемо и даље да будемо амигоси зар не? -питао сам је, док је она и даље гледала преда се.
-Ја сутра одлазим жао ми је. Моји су одлучили. Тако је најбоље.
Отргла је своју руку из моје. Стојао сам укочен. Гледао сам како се спушта низ брдо. Чекао сам. Ваљда да се окрене и дотрчи у мој загрљај. Није се освртала. Ходала је и даље.
Остао сам на брду. Нисам могао да се саберем. Зар после свега што смо прошли она тек тако иде? Напушта мој живот? Зар да наша малена дружина остане без најјаче карике? Увек си била ту да нас тешиш и подижеш нам морал. Да нас вадиш из најдубљег очаја. Зар све то да покопа једна најгора реч "Збогом"?
Посматрао сам како одлази. За њом се сурвао сав мој свет. Све оно што смо заједно градили, све чему смо се надали, све се рушило сваким твојим кораком. Остао сам потпуно сам.
Једва сам се довукао до куће. Ушао сам у собу и затворио се.
Напољу је дувао ветар, спремала се велика олуја. Чуо сам лишће како трепери.
У соби полумрак. На поду разбацане заједничке фотографије. На свакој си насјмејана, ведра. Око тебе ми. Лица озарених. Како да се помирим да је ово крај? Зар после свега? Боже, мало ли је овај рат, жице, згаришта, чемер и јад?
Суза издајица поквасила ми је бледо лице. Умор ме је савладао. Ово данас, стварно је било превише за моје дечачко срце. Предајем се и полако тонем у сан.
***
Суморно јутро. Спремам се и невољно одлазим у школско. Затичем све на окупу. Сви ћуте. Свако гледа преда се.
Погнутих рамена и сагнуте главе дошла си до нас.
Све си нас изгрлила и изљубила.
-Опростите. Није до мене. Жао ми је. Збогом!- рекла си и отрчала ка колима. Руку наслоњених на стакло, лила си сузе. Последњи пут гледали смо твоје плаве очи. Кренула си.
Сви смо истрчали на улицу и дуго, дуго посматрали како одмичеш све даље и даље. У глави ми је одзвањало оно грубо "Збогом".
Више те не видим. Напустила си мој свет заувек...
***
Тада сам знао шта ће бити даље. Седео сам на оном нашем брду изнад села. Некад смо ту били окупљени око ватре. Певали смо, свирали гитару, смејали се и маштали о слободном Косову. Сада сам остао сам. Наша чета се распала. После твог одласка сви су отишли. Све сам их, као тебе испратио.
Сам сам. Шарао сам по пепелу. И сама знаш, то увек радим када не знам шта ћу са собом...
***
И сада, након неколико година, седим на оном истом месту. Присећам се оних лепих времена.
Ничега више нема. Само ја и овaj наш суморни Гето, тмурно небо и жице....... и у глави последње ЗБОГОМ!
(#)
