sanjar
Честитала ми је Нову. Њена порука превалила је дугачак пут. Далеко она живи, чак у Италији. Удата је. Још увек ме се сећа. Рат нас је спојио. Упознао сам је када сам био седми основне... Њена порука пробудила је давно закопано сећање...
***
Седели смо пред школом. Причали неке исте приче. Већ две године смо ту, у јужној српској. Слобода кретања? хах само прича. Све је исто. Мир? Овде га нема! Град на пет минута. Тако близу а тако далеко. Између нашег села и градa, жице, оклопњаци, војници, пунктови. Живот је досадан. Живимо у логору. На тв-у говоре о просперитету ове нове земље у којој сви имају права. Страшне лажи, размишљам. Ускоро ће распуст. Једва чекам.
Отићићу до Краљева. Мало код рођака. На кратко ћу заборавити све проблеме. Овде имам само парче неба украшено бодљикавом жицом. Другарица каже да смо одабрани! Као Ана Франк. Истина, нисмо Јевреји али смо Срби. Овде, то му дође на исто.
Јутрос ме је пробудио хоџа." Да", каже другарица," имамо и џамију". Направили су је ту, поред православне срушене цркве. Шта ћеш. Такви су ратови. Неко увек страда.
И баш кад смо сви, нас десеторо школских, почели да очајавамо, у двориште стаје џип.
"Штрумфови", каже Ана. "Шта ће сад? Да кењају о миру, конфликтима и сличном". На џипу је ознака УН. Ма дај. Ови странци никада неће схватити да нас не могу помирити, размишљам.
Излазе њих две. Једна је Албанка, знам јој фацу. Иронично се смешка. Ова друга је Италијанка. Друг добацује " ево окупатора" . "прекините, можда знају српски" упозоравам их.
Она има црну косу, крупне очи, бео тен. Насмејана је. Такви су сви странци. Албанка улази право у зборницу. "Коза" каже Ана. Смејем се. Само нам остаје да коментаришемо. Ништа нећемо променити.
"Ио соно Бенедета" представља се Талијанка. Очи исколачила на нас. Дере се и рукама додирује грудни кош. Де схватамо нисмо ретарди. Знамо ко си. "Ио соно Бенедета, и ту?" упире прстом ка Ани. "Ио соно Ана" одговара јој Анчи. Смешкам се. Добра је. Није као остали странци. Оставила нам је број мобилног. Ма дај ко да ће нам некад требати, мислим у себи. Направили смо фотку. Она нас све грли. Разговара са Аном и Игорем. Ја стојим по страни. Смешкам се. Зову ме, али ја само одмахујем главом. Цртам нешто у песку. Ма знам ја добро вас штрумфове! Сви сте исти. Што се више трудите да нас схватите, све нас мање разумете.
Одлазе. Талијанка маше и шаље нам пољубце. Албанка нас подругљиво гледа. Љута је. Није убедила наставнике. Дошле су да нас зову да учествујемо у паради ослобођења седамнаестог. То је дан када су сви Срби протерани из овог града.
Враћам се кући. Срећем Фиљу. Албанка која је католкиња."Наши", тако их зовемо. Иста смо вера. Слично се крстимо. Тамо где се молимо, то је црква. И нама и њима. Ни они не живе ништа боље од нас.
"Ћао" рекосмо једно другом. Стиго сам кући. Сморен као и обично. Прође и овај дан.
Ујутро звони телефон. Ана је. " Хеј Бенедета нас зове код ње, хоћеш? Питај твоје да те пусте". Талијанка нас је позвала код себе кући.
Пустили су ме. Код ње је било лепо. Осећам да ће ово бити лепо пријатељство.
***
Дружили смо се све до краја основне. Постали смо нај пријатељи. Ко би реко. Није била типична странкиња. Говорила је самном на Енглеском а са Аном на Шпанском. Никада нисмо говорили о рату. Причали смо о музици. То је било једино нормално о чему смо могли говорити. И она је мрзела наш хришћански гето. "Милош, видећеш ово село ће бити слободно једног дана!" Само сам се насмешио. То најбоље радим.
Бенедета, недостајеш нам... Недостаје нам твоја подршка, осмех, шале, претварање да је све ок.... Сећаш се када си рекла да ће око гета бити склоњене жице?
Тај дан никада није дошао......
(#)
Буди ме светлост далеког сунца. Свиће још један дан. Напољу је хладно и бело. Права зимска идила. Полако се одвлачим до купатила. Пет минута посматрам себе. Не, ово нисам ја!
Боре и по нека седа у коси. Очи уморне... Тешим себе да је то због неиспаваности. Изгледам тако старо.. Шта је то самном?
Грицкам неки чипс на столу и нестремице гледам у тв. Југословенски филм. Брена ил тако нешто.... Мама почиње да се присећа тих лепих времена.. Штета! размишљам. Стварно штета што се све око мене мења....
Помисао да никада нисам био ван земље, сада делује тако смешно... Живех ја у неколико Југославија, Србија и Црних Гора, а сад сам дочекао да и ово парченце Србије буде независно. Ма дај! Више ме није брига! Какве користи од политике? Кога то уопште занима?
Рекох, ајде да мислим позитивно. Распуст је, кући сам. Не знам зашто прижељкујем да се вратим у интернат? То је моја маска, привидно леп живот далеко од куће...
Стављам слушке у уши и покушавам да се опустим...
Хеј, за пар сати ова соба биће испуњена пријатељима... Од трена када буду крочили у њу, почеће сви у глас о томе како је ко провео Нову. Добро. Нећу да жалим... Шта сад. Било па прошло. Смешкаћу се и постављаћу питања, иако ме баш и не занима њихово лудовање..
Хеј, па ипак сам ја завршио курс медијације и комуникације?! Знам ја како да се претварам да неког слушам... Лако је то. Ево савета:
Прво и главно, увек гледај у очи особи која ти нешто говори!
Не скидај благ осмех са лица, чак и кад је тужна тема јер тако дотичној уливаш подршку и она мисли да је разумеш!
Чим заврши тезу не чекај већ одма постави питање. Она ће у још већем заносу причати и причати.... А ти издржи...Шта те кошта. И то ће проћи....
Кад смо код тога, не могу а да вам не испричам скорашњи догађај... Начуљите очи!
***
Е овако. Као што сте могли закључити, ја живим на Косову и Метохији. Тачније, живим у равној Метохији која је по ивицама окружена најлепшим Проклетијама и Шаром. Но добро. Ми одавде, познати смо по патријархалном васпитању, побожношћу....
Е сад. Мало јужније, доле код Призрена постоји једно сасвим типично Метохијско село. У њему постоје дванаест цркава и један манастир. У том мирном и тихом месту, у коме сви живе онако како се од њих и очекује, културно и фино, у том селу где житељи нису навикли на скандале, десило се нешто незамисливо!
Наиме, прелепа девојка. годину старија од мене, побегла је од своје куће и удала се. Можда вама то није тако необично, али за метохијанце јесте, итекако!
Она, Марија, отишла из богате куће да би се удала за обичног конобара?! Па кад је то код нас било? Т о је незамисливо! Богати иду за богате, хаџије за хаџике, сиромах за сироте.... А она? Брука у село, и вест се шири....
Питате се како ја знам за ово? Шта нисам вам реко? Извините.. Ево овако. Марија је певачица. Заједно смо били на школовању у Северној Митровици. Чак смо у исту школу ишли. Упознао нас је мој нај другар. Често смо излазили по кафићима, ћаскали и дуванили.... Она је имала предиван глас, дугу косу и црне очи. Увек је била ведра и насмејана, амбициозна када је каријера у питању....
Она тако савршена, отишла за конобара.. Ајој муко... Прича ми друг били да је виде... "Што си се удала Маријо? Млада си, твоје тек долази!" Знате шта је она одговорила? " Па они мени рекли, његово друштво, ајде удај се! Ја сам рекла нећу! Они опет ајде море удај се, и мени било глупо да кажем не!"
Ајој муко... Е ово је хит!
Има код нас обичај, младенце затворе у собу прво вече, замислите њен муж није хтео и спавао је на каучу.. Смешно, жалосно! Но добро, шта сад. Схватиће она да је то само младалачки занос!
***
И, шта је наравоученије? Немојте се заносити с љубављу! У овим годинама не знамо дал је особа којој себе предајемо заслужила нашу љубав... Пазите се! Да се небисте повредили а онда патили! Љубав може бити опасна!
Тек када сте сигурни да имате ону праву особу крај себе, тек тад се препустите чарима љубавним. Онда је чувајте, грлите и немојте је испустити!
Ваш Господар жеља.
(#)
