sanjar
Среда, Јануар 05, 2011
Једно сећање...
***
Август 2005.
-Мислиш ли да ће од нас нешто бити у овом животу? - рече Ана.
-Не разумем.- одговорих збуњен као и обично. - Мислиш на нашу будућност?
-Да. Шта ако сутра морамо негде отићи? Не бих се осећала сигурно. - Заврши Ана своју мисао.
- Разумем шта хоћеш да кажеш. Ове жице, силна војска, смешно, али ме чини тако сигурним. Знаш ја волим што смо одсечени од остатка света. Овако ми је лепо. Ја имам тебе, ти мене... Пријатељи смо зар не? Шта год да се деси, каква год судбина да нам буде, ми ћемо и даље да будемо амигоси зар не? -питао сам је, док је она и даље гледала преда се.
-Ја сутра одлазим жао ми је. Моји су одлучили. Тако је најбоље.
Отргла је своју руку из моје. Стојао сам укочен. Гледао сам како се спушта низ брдо. Чекао сам. Ваљда да се окрене и дотрчи у мој загрљај. Није се освртала. Ходала је и даље.
Остао сам на брду. Нисам могао да се саберем. Зар после свега што смо прошли она тек тако иде? Напушта мој живот? Зар да наша малена дружина остане без најјаче карике? Увек си била ту да нас тешиш и подижеш нам морал. Да нас вадиш из најдубљег очаја. Зар све то да покопа једна најгора реч "Збогом"?
Посматрао сам како одлази. За њом се сурвао сав мој свет. Све оно што смо заједно градили, све чему смо се надали, све се рушило сваким твојим кораком. Остао сам потпуно сам.
Једва сам се довукао до куће. Ушао сам у собу и затворио се.
Напољу је дувао ветар, спремала се велика олуја. Чуо сам лишће како трепери.
У соби полумрак. На поду разбацане заједничке фотографије. На свакој си насјмејана, ведра. Око тебе ми. Лица озарених. Како да се помирим да је ово крај? Зар после свега? Боже, мало ли је овај рат, жице, згаришта, чемер и јад?
Суза издајица поквасила ми је бледо лице. Умор ме је савладао. Ово данас, стварно је било превише за моје дечачко срце. Предајем се и полако тонем у сан.
***
Суморно јутро. Спремам се и невољно одлазим у школско. Затичем све на окупу. Сви ћуте. Свако гледа преда се.
Погнутих рамена и сагнуте главе дошла си до нас.
Све си нас изгрлила и изљубила.
-Опростите. Није до мене. Жао ми је. Збогом!- рекла си и отрчала ка колима. Руку наслоњених на стакло, лила си сузе. Последњи пут гледали смо твоје плаве очи. Кренула си.
Сви смо истрчали на улицу и дуго, дуго посматрали како одмичеш све даље и даље. У глави ми је одзвањало оно грубо "Збогом".
Више те не видим. Напустила си мој свет заувек...
***
Тада сам знао шта ће бити даље. Седео сам на оном нашем брду изнад села. Некад смо ту били окупљени око ватре. Певали смо, свирали гитару, смејали се и маштали о слободном Косову. Сада сам остао сам. Наша чета се распала. После твог одласка сви су отишли. Све сам их, као тебе испратио.
Сам сам. Шарао сам по пепелу. И сама знаш, то увек радим када не знам шта ћу са собом...
***
И сада, након неколико година, седим на оном истом месту. Присећам се оних лепих времена.
Ничега више нема. Само ја и овaj наш суморни Гето, тмурно небо и жице....... и у глави последње ЗБОГОМ!
(#)
Бојим се и да коментаришем...
Највише мрзим растанке.
Čoveče...kako ti pišeš...BUM...BUM...BUM...direktno u srce...žao mi je samo što je priča istinita...
Veliki pozdrav!
behappy. Najvise volim kad ne prisustvujem rastanku.... Al me djavo uvek natera da se dva puta oprastam....
leopard. Hvala... Istinite price su bar meni onako najbolje upravo zbog toga sto gadjaju u srce...
pozdrav :)
Леопард је рекао све.
nije do nas.
Znas li koliko covek tokom zivota ima rastanaka?
Najgori su oni rastanci, kada se jedan vise nikada nece vratiti!
Rastanci su kao izgubljne bitke, bole, ali treba dobiti rat. (koristih riječ rat jer u naslovu bijaše spomenut ratni dnevnik-čisto zbog terminologije ali razumjećeš:)
pozdrav
