sanjar
Понедељак, Јануар 03, 2011
Честитала ми је Нову. Њена порука превалила је дугачак пут. Далеко она живи, чак у Италији. Удата је. Још увек ме се сећа. Рат нас је спојио. Упознао сам је када сам био седми основне... Њена порука пробудила је давно закопано сећање...
***
Седели смо пред школом. Причали неке исте приче. Већ две године смо ту, у јужној српској. Слобода кретања? хах само прича. Све је исто. Мир? Овде га нема! Град на пет минута. Тако близу а тако далеко. Између нашег села и градa, жице, оклопњаци, војници, пунктови. Живот је досадан. Живимо у логору. На тв-у говоре о просперитету ове нове земље у којој сви имају права. Страшне лажи, размишљам. Ускоро ће распуст. Једва чекам.
Отићићу до Краљева. Мало код рођака. На кратко ћу заборавити све проблеме. Овде имам само парче неба украшено бодљикавом жицом. Другарица каже да смо одабрани! Као Ана Франк. Истина, нисмо Јевреји али смо Срби. Овде, то му дође на исто.
Јутрос ме је пробудио хоџа." Да", каже другарица," имамо и џамију". Направили су је ту, поред православне срушене цркве. Шта ћеш. Такви су ратови. Неко увек страда.
И баш кад смо сви, нас десеторо школских, почели да очајавамо, у двориште стаје џип.
"Штрумфови", каже Ана. "Шта ће сад? Да кењају о миру, конфликтима и сличном". На џипу је ознака УН. Ма дај. Ови странци никада неће схватити да нас не могу помирити, размишљам.
Излазе њих две. Једна је Албанка, знам јој фацу. Иронично се смешка. Ова друга је Италијанка. Друг добацује " ево окупатора" . "прекините, можда знају српски" упозоравам их.
Она има црну косу, крупне очи, бео тен. Насмејана је. Такви су сви странци. Албанка улази право у зборницу. "Коза" каже Ана. Смејем се. Само нам остаје да коментаришемо. Ништа нећемо променити.
"Ио соно Бенедета" представља се Талијанка. Очи исколачила на нас. Дере се и рукама додирује грудни кош. Де схватамо нисмо ретарди. Знамо ко си. "Ио соно Бенедета, и ту?" упире прстом ка Ани. "Ио соно Ана" одговара јој Анчи. Смешкам се. Добра је. Није као остали странци. Оставила нам је број мобилног. Ма дај ко да ће нам некад требати, мислим у себи. Направили смо фотку. Она нас све грли. Разговара са Аном и Игорем. Ја стојим по страни. Смешкам се. Зову ме, али ја само одмахујем главом. Цртам нешто у песку. Ма знам ја добро вас штрумфове! Сви сте исти. Што се више трудите да нас схватите, све нас мање разумете.
Одлазе. Талијанка маше и шаље нам пољубце. Албанка нас подругљиво гледа. Љута је. Није убедила наставнике. Дошле су да нас зову да учествујемо у паради ослобођења седамнаестог. То је дан када су сви Срби протерани из овог града.
Враћам се кући. Срећем Фиљу. Албанка која је католкиња."Наши", тако их зовемо. Иста смо вера. Слично се крстимо. Тамо где се молимо, то је црква. И нама и њима. Ни они не живе ништа боље од нас.
"Ћао" рекосмо једно другом. Стиго сам кући. Сморен као и обично. Прође и овај дан.
Ујутро звони телефон. Ана је. " Хеј Бенедета нас зове код ње, хоћеш? Питај твоје да те пусте". Талијанка нас је позвала код себе кући.
Пустили су ме. Код ње је било лепо. Осећам да ће ово бити лепо пријатељство.
***
Дружили смо се све до краја основне. Постали смо нај пријатељи. Ко би реко. Није била типична странкиња. Говорила је самном на Енглеском а са Аном на Шпанском. Никада нисмо говорили о рату. Причали смо о музици. То је било једино нормално о чему смо могли говорити. И она је мрзела наш хришћански гето. "Милош, видећеш ово село ће бити слободно једног дана!" Само сам се насмешио. То најбоље радим.
Бенедета, недостајеш нам... Недостаје нам твоја подршка, осмех, шале, претварање да је све ок.... Сећаш се када си рекла да ће око гета бити склоњене жице?
Тај дан никада није дошао......
(#)
Nažalost čovječanstvo još uvijek diže ograde. SAD-MEKSIKO, IZRAEL,...
A biće ih još. Al da nema vjetra pauci bi nebo premrežili.,
pozdrav
Prijatelju, još jednom danas, obradovao si nas, još jednom pričom...
Veliki pozdrav!
Uf.
Kako ti samo umes recima da ublazis to sve...
Ali onog leta, kada si mi pricao sve, shvatila sam da je mnogo bolnije nego sto prikazuju.
Lepo je imati uspomene, i prelistavati ih sa vremena na vreme.
Neke osobe nikada neces izgubiti, cak iako su daleko>
Jer jednostavno-vezuje vas mnogo toga.
A sto se situacije tice, ti si jak. Izdrzaces to, znam.
Neka sećanja zauvek ostaju.. svedoci davno prošlog vremena.
Šta ako se sećanja uporno mešaju sa stvarnošću, pa jednog trenutka više ne možemo razaznati šta je iluzija, a šta život?
...
Hmmm.. naterao si me da se zamislim u ove sitne sate..
mandrak 72
trudim se da poslusam tvoje savete. danas sam citao tvoje predivne tekstove koji prosto ostavljaju bez daha. Toliko su kvalitetni da prosto nemam reci... Sve pohvale!
A tek komentari..oni su posebna prica. dopada mi se to sto uvek nose neku pouku..
Jos jednom hvala ti!
ako sam uspeo da vas obradujem, onda je to to...hvala leopard-e jer to mi je i cilj.. samo zelim da vam prenesem svoja osecanja...nekome moram da se izjadam...
behappy. drago mi je sto te znam... jer ti sve razumes.uvek si tu kad treba i imas vremena za sve. zelim ti sve najbolje
blackmoonlight. Mislim da si u pravu. Ponekad secanja mogu biti i suvise jaka. Sta mislis kada se secamo? Ja se secam onda kada mi je tuzan period zivota. U secanju trazim neku utehu. To i nije toliko lose sve dok ne predjes iz stvarnog, u svet secanja. Ipak moramo biti oprezni jer ziveti u secanju je cisto gubljenje vremena..Treba koracati napred, secati se ponekad ne preterano..
ovo je lako reci ali tesko uraditi...
Vidim, komentari zasebni.. :)
Lepo.
Samo oslovi obavezno onog kome pišeš odgovor, da se zna koji je kome upućen..upiši ime Blogera, pa onda tekst, kao što si sad to uradio za Behappy..
...
Konačno neka korist i od mog pričanja.. xaxaax..!! :)
:)
Ooooo, kasnim..
Brz si..
....
Sećamo se kada nas nešto iz sadašnjosti podseti na nešto iz prošlosti.. film se razmota.. uloge se podele.. mi sednemo.. predstava može da počne.
Sećamo se uglavnom drama i tragedija..
Na žalost, lepe stvari brzo zaboravimo.
Tanka je linija kojom se tad hoda.
...
Ko živi u prošlosti stalno se sećajući nekih davnih dana.. ko živi u budućnosti stalno razmišljajući kako će i šta će sutra.. taj ne živi život danas, onaj koji jedini ima, koji mu je dat.. već ga troši nemilosrdno kao da je jeftino piće..
Kad glava zaboli i pogled zamuti.. tada je već kasno.
U secanju trazim neku utehu.
I ja isto.
A isto se radujem sto te poznajem. Promenio si me.
Drago mi je sto imamo toliko lepih zajednickih uspomena koje necu zaboraviti.
Kad zatrebam, ja sam tu. To je najmanje sto mogu da ucinim za tebe.
blackmoonlight. Lepo receno. Malo je onih koji zive u sadasnjosti, evo prvi ja... cesto sanjarim o buducnosti. Ponekad prosto ne prihvata, realnost i sve se duze zaludjujem savrsenim zivotom koji je samo plod moje maste. Onda kada se osvestim shvatim koliko je prilika proslo kroz moj stvarni zivot a da nisam ni primetio.....
uzgred hvala za savete :D
behappy. Po stoti put hvala ti, ti najdivniji stvore na ovoj kugli zemaljskoj... A kako bi ja inace pisao blog da nisam tebe upoznao?
:*
