sanjar

Уторак, Јануар 04, 2011

Све док Њу нисам упознао, нисам ни тебе примећивао... Дошла си изненада у мој живот и од тада, никако да те избацим из главе. Нисам хтео да се заљубим у тебе, стварно нисам. То ми није требало у овом хаосу од мог живота. Ипак, беше то јаче од мене...

Питаш се како је све почело?

Била си тако савршена. Твоје очи, бистре, крупне. Твоје усне, вреле, танке. Твој осм

ех..Ах!

 

 

***

 

Враћали смо се из школе. "Хеј, ти ниси из Митровице?" -питала ме је тихим, нежним гласом. "Не."-одговорих збуњено, готово затечен твојим изненадним питањем.

До нашег кварта нашли смо заједничку тему. Смејали смо се, док су нас пролазници с'презиром гледали. Нисмо обраћали пажњу. Корачали смо по средини улице. С'тобом ништа није важно. Овај свет, професори, пријатељи, познаници..., нико није битан. Све њих смо успут срели, и једнако се смејали. 

Чудно. Тек што сам те упознао, већ ми толико пријаш.

Стигли смо до њене зграде. "Е баш си ме насмејао! Знаш шта, могли би ми да изађемо негде и лепо се упознамо уз кафу, проћаскамо мало. А сад извини журим, упишкићу се."

Ту реченицу понављаш већ трећу годину од како те знам.

"Могу ли бар да чујемо твоје име?"

"Катја"-узвикнула си док си трчала уз степенице. 

С'осмехом на лицу кренуо сам даље ка свом дому. Да, позната зграда. Бела. Висока са мноштвом огромних прозора. На лицу ми се губи осмех. Улазим на огромна врата. Одједном, осећам умор. Вратили су се сви проблеми који су раније нестали уз Катјино присуство.

Корачам уз широке степенице. Посматрам жуте зидове. Овде је све тако ружно. Небо постаде сиво. Улазим у дугачак ходник. Безброј врата се ниже предамном. Нигде живе душе. Улазим у своје одаје. 

Моја соба, учини ми се још већа него јутрос. Узвишеног плафона, три двоспратна кревета, подсећала је на какав затвор или још боље, казнено поправни дом. 

Остављам ранац, навлачим завесе и одлазим на спавање. Знам да је подне али некако морам да скратим овај сиви дан.

Увече ме је позвала на кафу. Спаковао сам се и журно упутио ка центру. 

Пре него што сам ушао, поправио сам фризуру и прегледао да ли је све на свом месту. Унутра никог није било. Мора да сам поранио, тешим се." Ма дај, како сам глуп! Зашто би ме она уоште звала" -помислих. И таман кад сам решио да дигнем руке од свега, стиже порука: "Еј чекамо те у Шару, ајде дођи!". "Шар"- лепо место. Али који то "Они" ме чекају? Настављам до тамо сав обузет неком тремом. Бојажљиво улазим. У сепареу много непознатих и позатих лица. Међу њима, мој цимер Мики.

"Људи ово је мој школски М." -представила ме је Катја. Сео сам и одма је настављен разговор у који сам се радо укључио. Лака тема, школа. 

Били смо гласни, као у скупштини. Сви смо се смејали. 

Живот је заиста леп...

 

***

(#)

My war diary :: Аутор wishmaster 10:42

[Одговори]

По наслову сам помислила да ћеш нам о Њујорку писати, и Кати :)
Свакако, видиш како неко може да ти улепша комад живота?

behappy 04/01/2011 11:39

[Одговори]

da... ali ovo su samo secanja...

wishmaster 04/01/2011 14:35

[Одговори]

Nadam se da će život nastavljati da svakog dana bude ljepši. Život je čudo.
pozdrav

mandrak72 04/01/2011 15:51

[Одговори]

mandrak72. Zivot je stvarno cudo... :)

wishmaster 04/01/2011 18:50

[Одговори]

Nekada su delići sećanja upravo oni koji nedostaju da nam sadašnjost bude celovita, i da bi bili sigurni da nećemo razbiti budućnost..

:)

Dopadaju mi se tvoje priče..

blackmoonlight 04/01/2011 18:53

[Одговори]

wishmaster,
pa i secanja su deo nas. Zar ne?

behappy 04/01/2011 21:12

Додај коментар