sanjar
Bako moja… uzmi molim te, vodi me. Dodji. Uzmi moj duh i povedi me. Odvedi me daleko…. U proslost. Vodi me kuci bako. U nase selo. Malo i tiho. Odvedi me u jesen bako. Odvedi me kuci. Hocu da dok te drzim za ruku gledam kucu. Onako s ulice. Molim te pusti me da je gledam. Ne nisam se nagledao. Treba mi jos puno vremena. Hocu da je gledam u tisini. Nedaj nikome da mi remeti sliku. Zelim da ako treba da umrem da mi ova slika bude poslednja. Moja kuca. I moje dvoriste. I moja terasa i tresnja i jabuke i sljiva. I kruska na kapiji pokraj starog jasena. Pusti me da gledam ves i zavese prostrane na ogradi. Hocu da upamtim svaku neravninu na kamenoj fasadi. I dimnjak nakrivljeni i lozu ispred sobe mojih roditelja. Pusti me da slusam kako laje pas dok veselo mrda repom jer me ponovo vidi. Udjimo bako. Povedi me kroz sobe. Odvedi me u sobu mojih roditelja dragih. I u sobu moje sestre mile. I mog malog brata hocu da vidim. Da me nasmeje nevinim idejama o svetu, kompjuteru, zivotu, ajmo u dnevnu sobu bako. Gleda mi se televizor. Hocu tako silno svim telom i svom snagom da zagrlim zidove. Da udahnem sve mirise. Da osetim svoj dom. da oslusnem sporet dok u njemu veselo pucketa hrast. Znam. Odvedi me jos dalje u proslost. Hajde da kao nekad cuvamo ti kravu a ja i seja kozu. Znas, pored pruge. Kao nekad. U srecne dane. Ne nemoj. Kratko su trajali. Podsecaju me na razlog sto ih nema vise. Ne bako ne zelim ponovo videti kako nam ruse zivot. Hajmo malo napred. U zicu. Dok pada sneg a ti mi pricas price i pusis drinu. Hladno mi je a ti me ljubis po kosi. I dalje je hladno. Mozda zato sto na prozorima nema stakla, pa da sigurno je zbog toga. Kuca je stara. Ne svidja mi se. Hajmo dalje . ajde u ono vreme kad smo se vratili. Hajde da setamo ja ti sestra i bata. Ajde kod nas bako da jedes. Ajde spremila mama vruc hleb i pasulj. Onaj nas stari seoski. A ima i razlevnice. Jel hoces pomoc. Ajde reci sta da uradim. Uradicu sve. Vodi me bako molim te. Ovo nije moja zemlja bako. Nije moj narod. Ne pricaju naski. Ajde bako molim te. Vodi me kuci. Vodi me da gledam ravnicu i prokletije u daljini. Vodi me da vidim crkvu. Hajde molim te bako. Uzmi me za ruku i povedi moj duh. Ne svidja mi se ovde. Odvedi me pa makar bilo kao u snu. Da uradi tako. Ja volim da sanjam. Makar me pomazi ako nista drugo. Daj da makar poput promaje osetim tvoj dodir. Da osetim da nisam sam u tudjini. Molim te bako. Makar da se na kratko osetim voljeno. Necu da placem obecavam. Samo me odvedi kuci. Da budem s mojima. Makar da ih gledam dok jedu vruce krofne i sir. Molim te bako. Odvedi me. Da ih gledam s prozora krisom barem. Molim te bako odvedi me. Spava mi se. Pozuri dok ne zaspim. Pozuri jer oci su mi umorne. Ah kako su lepe te tvoje tuzne plave okice. Pune topline i ljubavi. Volim te bako i molim te. Odvedi me. Uzmi me za ruku i povedi me. Sto dalje odavde. Bako.
(#)
Засновано на истинитој причи!
Година 1999. Пећ, Метохија.
Јутро се почело објављивати у некаквој чудној тишини, миру и спокоју. Изнад големих Проклетија облаци су добили црвенксту боју. Да се неко у тај час пробуди помислио би да је сумрак! Стари звоник из Патријаршије је засвирао своју умерену музику позивајући вернике на службу. Ужурбане монахиње поправљале су своје одежде и у ходу сакривале власи испод марама. Мирис тамјана, излазећи из цркве, ширио се манастирским вртом између дуда ког посади Свети Сава, и разноврсног цвећа, увијајући се око темеља старе цркве. Изнад потока и испод многобројних мостића, овај опијум долепршао је до воденичног точка на којем као саплетен промени правац и поче да се шири ка ћерамиди конака. Најзад горе, као на врхунцу, поче да плеше међу димњацима и маховином. Овај Миран плес, јутарњи, безбрижан, сврши се у соби Добриле која се молила пред Богородичином иконом. Опијена овим смирујућим мирисом, препуна некаквог чак и њој непознатог блаженства, прекрсти се, и с' осмехом изусти '' Слава Богу''. Светлуцавих очију, подиже се са колена придржавајући се за стару дрвену комоду ишарану отоманским дуборезом. Дрхтавом руком, због својих година, заталаса уље у кандилу и пламичак који је обасјавао Богородичину икону. На трен јој се учини да јој се и икона, благо насмеши. Добрила, која не воли реч старица, одговори осмехом и благосе наклони , као да одговори на претходно упућени осмех. Несигурним ходом упути се ка тераси. На њу је ступила затворених очију, удишући свеж ваздух са хладних проклетијских врхова који је струјао Бистрицом покрај старог манастирског зида. Задржала је пар тренутака ту свежину коју је волела, јер је подсећала на чистину, на зелене пашњаке и беле од снега врхове проклетијске горе. Када се заврши ова јутарња церемонија, окрену главу, баш као и сваког дана на лево, и поново удахну затворених очију. Ноздрве су јој се пуниле мирисом тамњана који је све више хујао кроз отворена врата цркве. Лице обасјано првим јутарњим зрацима, као да се радовало по први пут овој лагодности. Полако отварајући очи, све је јаче стезала дрвену ограду терасе на којој је стајала. Испод ње, чуло се мирно окретање старог воденичног точка. Није се молила у цркви јер је јутрења рецитовала у миру своје одаје, тако је говорила. Истина је ипак, да хтела она или не, године пролазе а тело почиње све чешће да трага за одмором. И поред тога што је била оштра на језику, и називана Студена, била је омиљена у овој сложној обитељи. Према деци је знала да буде блага, старији су јој се углавном склањали с'пута. Била је веома образована жена, полиглота. Дуге седе косе, и на глави увек са француском капицом. Обучена у црно, избораног лица и небо плавих очију. Очи су јој увек биле влажне, некако остареле, али се у њима огледала нека дубина испуњена добротом и знањем. Ниског раста и ситне грађе, употпуњавала је мир и важност овог светог места. Никада се није удала, нити изразила жељу да постане монахиња. Причало се да је Француску напустила када је на радију чула како се у Југославији спрема револуција. Никада о томе ни реч није изустила. И нико није могао да докучи зашто се вратила у ово време када је тешко отићи сам у чаршију. Било је чудно јер се у то време свако трудио, или макар на трен сањао о иностранству, далеко од ове давно осуђене земље, у којо је мир био најчуднија и најстрашнија појава. Сви су се чудили али нико није имао храбрости да је упита. Ваљда због тог њеног оштрог става. Често би само одмахнула руком на питања која је налазила као непотребна и бескорисна. После сваке јутарње службе, уживала је у шољи чаја у друштву још старије игуманије. Седеле би тако и по сат времена, без да изусте било коју. Уживале су у мирису цветног врха покрај бистрог поточића који је пресецао манастирско двориште.
наставиће се....
(#)
На Басовој станици било је као и обично. Гужва и врева. Разни странци који некуда журе, распитују се о туристичким понудама престонице. У тој општој пометњи успевам да дођем до шалтера. Црна службеница намргођеног лица, куца по тастатури и даје упуства како до којег перона. Прилазим и питам:
-Аутобус до Косовске Митровице?
-Шта аутобус до Косовске Митровице? одговара питањем не љубазна госпођа.
-Кад полази и са ког перона?- питам је.
-Па тако кажи! Мислим... Стварно ми је мука од вас провинцијалаца. Не знам шта уопште тражите у Србији! Останите доле и чувајте овце за боље и нисте.
Мало затечен овим изненадним нападом, покушавам да останем смирен а тако би се радо с њом расправљао. На лице набацујем кисели полуосмех и питам:
-Госпоћо молим вас будите љубазни и кажите овом примитивцу са ког перона креће аутобус и у колико сати?
- Десет и петнаест перон седам. А сад склони ми се с очију дрска сељачино!
Успевам да се суздржим. Узимам торбу и одлазим до следећег шалтера.
-Једну перонску.
-Изволите.
-Хвала.
Рано је али ипак одлучујем да останем на станици јер ми није до обиласка града. Нервозно тражим паклицу по џеповима. Руке ми се тресу али ипак успевам да припалим цигарету.
После првог дима већ се осећам боље. Ма дај нећу да ме ово погађа и тачка! Седам на ивичњак и присећам се од куд ја овде?
***
Карловци. Дошао сам на пола кампа. Мислио сам да ћу се опустити и мало уживати ове године. Грдно сам се преварио. Отишао сам остављајући све проблеме за собом, бар на неко време.
Дописивали смо се пре мог доласка. Извинио сам јој се за све ружне речи које сам јој упутио. Договорили смо се да ту ружну прошлост оставимо иза себе. Свака моја порука завршавала се са "само опуштено". Ни сам нисам схватао зашто јој то пишем када сам и сам био врло напет. Неки породични проблеми мало већег калибра. Већег него што сам могао да поднесем. Сав терет носио сам са собом иако сам био чврсто убеђен да то нећу никако испољавати када стигнем у Карловце.
Дуго сам путовао. Познато ми место, засија усред мрака. Излазим из аутобуса и покушавам да дођем себи. Да, препознао сам место. Црква, богословија, гимназија, двор. Кренуо сам полако ка центру вукући омању торбу. Шетња ми је јако пријала. У глави побркане мисли. Проблеми које сам оставио за собом, били су ту, и ја сам то осећао.
Изненада, угледао сам две драге особе како ми иду у сусрет. Биле су то Т. и М. Загрлили смо се и лепо поздравили. Прошло је скоро годину дана од како смо се последњи пут видели. До кампа сам покушавао да пронађем неку заједничку тему. Ишло ми је баш тешко. Прошли смо крај кафане у којој су сви били да дану душом уз вино и тамбураше. Т. је отишла да им јави да сам стигао. Стари пријатељи истрчали су напоље и поздравили се самном.
-Хајде сврати. Ту смо сви! Има и неких нових али ок су. Допашће ти се.
-Заиста не могу. Уморан сам. Радо бих се сада мало одморио и сабрао своје мисли.
-Свакако. Причаћемо сутра.
Пут до кампа наставили смо сами, ја и М.
Сели смо једно поред другог. Она ми је причала о новим ликовима из Аустралије, Републике Српске и Румуније. Покушавао сам да будем активнији у нашој конверзацији. Нисам био успешан. Тешио сам се да је то све због умора а не због наше прошлости. И даље је била иста. Насмејана и ведра. Очи су јој сијале више него икад. Била је некако питома. Ја нисам био исти. И поред свега ћутали смо. Били смо странци.
Напокон кревет. Тонем у мекани јастук. Не осећам се најбоље. Волео бих да некако променим своје расположење односно не расположење.
Било је исто наредних пет дана. Ретко смо причали. Остали, предавачи, пријатељи и ликови које први пут видим, стално су ме запиткивали шта се то догађа међу нама? Ни сам нисам знао одговор. Ја нисам био ја.
Упознао сам њену другарицу. О њој сам толико тога чуо. Убрзо смо се спријатељили. Често смо ишли на палачинке и ћаскали уз кафу. Пар пута смо отишли и до оближњег парка. Она је била дивна особа. Причала ми је о свом дечку из Румуније.
Сутрадан ми је тихо шапнула на уво "треба да причамо". Изашли смо и разговарали о Њој.
-Мислим да је љубоморна.
-На кога?
-На мене.
-Зашто би?
-Она те воли.
-Она има погрешну слику о мени. Ја сам далеко од савршеног...
Тиме се завршио наш разговор.
Ништа није ишло мирним током. Кратка екскурзија аутобусом на два спрата. Издвојио сам се и сео напред. Сам. Било ми је много тешко. Стари проблеми ми нису давали мира. Љубав није могла бити у горој позицији. У грудима сам осећао бол. Све то ме је гушило. Неколико пута сам се замало заплакао. Све ми је то сметало. Био сам на погрешном месту. Ја овде не припадам. Осећао сам се тако јадно јер сам оставио своје онда када сам им био најпотребнији. Ово није у реду. Молио сам Бога да што мање комуницирају самном. Нисам могао да се лажно претварам а нисам желео да покажем своје слабости.
На журци поводом завршетка кампа деловала је тако срећно. Играла је и плесала. Ја, ја сам седео по страни и испијао вина. Поред мене била је нека девојка која ми је целе вечери нешто говорила. Ја сам климао главом и гледао у Њу. Волео бих да те ухватим за руку, и стегнем је јако, извучем те из те пијане масе напоље и натенане ти се изјадам.Н екако сам уз помоћ њене другарице и Т. отишао до кампа. Помогле су ми да легнем. Сутрадан сам једва дочекао да пођем назад. Поздравио сам се и сео на аутобус. Убрзо сам заборавио на Њу и камп. Проблеми су окупирали моје мисли.
Стигао сам у Београд. Одмах сам сео у трамвај и правац на ортопедску клинику. Није било потребе да улазим унутра, мама је била у башти ресторана са још једном женом. Притрчао сам и снажно је загрлио. То нежно лице и те ситне очи биле су упрте у мене. Боже, дуго је нисам видео. Била је насмејана. Али довољно је добро познајем да је у дубини душе све ово јако тешко подносила. Та друга жена била је ту због сина. И она је деловала измучено. Мама ме је испитивала о проводу у Карловцима, о стању код куће, тати и сестри. Нисмо дуго разговарали. Морао сам назад јер више ни минут нисам могао да се суздржим. Био сам на ивици и мало је фалило да бризнем у плач.
После загрљаја упутио сам се ка станици. Пред очима њена слика. Слика једне мученице коју је живот годинама газио а она све то храбро подносила!
***
Гасим цигарету и улазим у бус. Коначно се осећам слободно. Не знам шта ми је овај долазак уопште требао. Још једна од мојих грешака, помислих.
У бусу познати ми дијалекат, Призренско-тимочки. То је то. Не морам више да фурам тај Војвођански нагласак. Стављам слушке у уши и враћам се у свој мали свет...
(#)
Једно сећање...
***
Август 2005.
-Мислиш ли да ће од нас нешто бити у овом животу? - рече Ана.
-Не разумем.- одговорих збуњен као и обично. - Мислиш на нашу будућност?
-Да. Шта ако сутра морамо негде отићи? Не бих се осећала сигурно. - Заврши Ана своју мисао.
- Разумем шта хоћеш да кажеш. Ове жице, силна војска, смешно, али ме чини тако сигурним. Знаш ја волим што смо одсечени од остатка света. Овако ми је лепо. Ја имам тебе, ти мене... Пријатељи смо зар не? Шта год да се деси, каква год судбина да нам буде, ми ћемо и даље да будемо амигоси зар не? -питао сам је, док је она и даље гледала преда се.
-Ја сутра одлазим жао ми је. Моји су одлучили. Тако је најбоље.
Отргла је своју руку из моје. Стојао сам укочен. Гледао сам како се спушта низ брдо. Чекао сам. Ваљда да се окрене и дотрчи у мој загрљај. Није се освртала. Ходала је и даље.
Остао сам на брду. Нисам могао да се саберем. Зар после свега што смо прошли она тек тако иде? Напушта мој живот? Зар да наша малена дружина остане без најјаче карике? Увек си била ту да нас тешиш и подижеш нам морал. Да нас вадиш из најдубљег очаја. Зар све то да покопа једна најгора реч "Збогом"?
Посматрао сам како одлази. За њом се сурвао сав мој свет. Све оно што смо заједно градили, све чему смо се надали, све се рушило сваким твојим кораком. Остао сам потпуно сам.
Једва сам се довукао до куће. Ушао сам у собу и затворио се.
Напољу је дувао ветар, спремала се велика олуја. Чуо сам лишће како трепери.
У соби полумрак. На поду разбацане заједничке фотографије. На свакој си насјмејана, ведра. Око тебе ми. Лица озарених. Како да се помирим да је ово крај? Зар после свега? Боже, мало ли је овај рат, жице, згаришта, чемер и јад?
Суза издајица поквасила ми је бледо лице. Умор ме је савладао. Ово данас, стварно је било превише за моје дечачко срце. Предајем се и полако тонем у сан.
***
Суморно јутро. Спремам се и невољно одлазим у школско. Затичем све на окупу. Сви ћуте. Свако гледа преда се.
Погнутих рамена и сагнуте главе дошла си до нас.
Све си нас изгрлила и изљубила.
-Опростите. Није до мене. Жао ми је. Збогом!- рекла си и отрчала ка колима. Руку наслоњених на стакло, лила си сузе. Последњи пут гледали смо твоје плаве очи. Кренула си.
Сви смо истрчали на улицу и дуго, дуго посматрали како одмичеш све даље и даље. У глави ми је одзвањало оно грубо "Збогом".
Више те не видим. Напустила си мој свет заувек...
***
Тада сам знао шта ће бити даље. Седео сам на оном нашем брду изнад села. Некад смо ту били окупљени око ватре. Певали смо, свирали гитару, смејали се и маштали о слободном Косову. Сада сам остао сам. Наша чета се распала. После твог одласка сви су отишли. Све сам их, као тебе испратио.
Сам сам. Шарао сам по пепелу. И сама знаш, то увек радим када не знам шта ћу са собом...
***
И сада, након неколико година, седим на оном истом месту. Присећам се оних лепих времена.
Ничега више нема. Само ја и овaj наш суморни Гето, тмурно небо и жице....... и у глави последње ЗБОГОМ!
(#)
Све док Њу нисам упознао, нисам ни тебе примећивао... Дошла си изненада у мој живот и од тада, никако да те избацим из главе. Нисам хтео да се заљубим у тебе, стварно нисам. То ми није требало у овом хаосу од мог живота. Ипак, беше то јаче од мене...
Питаш се како је све почело?
Била си тако савршена. Твоје очи, бистре, крупне. Твоје усне, вреле, танке. Твој осм
ех..Ах!
***
Враћали смо се из школе. "Хеј, ти ниси из Митровице?" -питала ме је тихим, нежним гласом. "Не."-одговорих збуњено, готово затечен твојим изненадним питањем.
До нашег кварта нашли смо заједничку тему. Смејали смо се, док су нас пролазници с'презиром гледали. Нисмо обраћали пажњу. Корачали смо по средини улице. С'тобом ништа није важно. Овај свет, професори, пријатељи, познаници..., нико није битан. Све њих смо успут срели, и једнако се смејали.
Чудно. Тек што сам те упознао, већ ми толико пријаш.
Стигли смо до њене зграде. "Е баш си ме насмејао! Знаш шта, могли би ми да изађемо негде и лепо се упознамо уз кафу, проћаскамо мало. А сад извини журим, упишкићу се."
Ту реченицу понављаш већ трећу годину од како те знам.
"Могу ли бар да чујемо твоје име?"
"Катја"-узвикнула си док си трчала уз степенице.
С'осмехом на лицу кренуо сам даље ка свом дому. Да, позната зграда. Бела. Висока са мноштвом огромних прозора. На лицу ми се губи осмех. Улазим на огромна врата. Одједном, осећам умор. Вратили су се сви проблеми који су раније нестали уз Катјино присуство.
Корачам уз широке степенице. Посматрам жуте зидове. Овде је све тако ружно. Небо постаде сиво. Улазим у дугачак ходник. Безброј врата се ниже предамном. Нигде живе душе. Улазим у своје одаје.
Моја соба, учини ми се још већа него јутрос. Узвишеног плафона, три двоспратна кревета, подсећала је на какав затвор или још боље, казнено поправни дом.
Остављам ранац, навлачим завесе и одлазим на спавање. Знам да је подне али некако морам да скратим овај сиви дан.
Увече ме је позвала на кафу. Спаковао сам се и журно упутио ка центру.
Пре него што сам ушао, поправио сам фризуру и прегледао да ли је све на свом месту. Унутра никог није било. Мора да сам поранио, тешим се." Ма дај, како сам глуп! Зашто би ме она уоште звала" -помислих. И таман кад сам решио да дигнем руке од свега, стиже порука: "Еј чекамо те у Шару, ајде дођи!". "Шар"- лепо место. Али који то "Они" ме чекају? Настављам до тамо сав обузет неком тремом. Бојажљиво улазим. У сепареу много непознатих и позатих лица. Међу њима, мој цимер Мики.
"Људи ово је мој школски М." -представила ме је Катја. Сео сам и одма је настављен разговор у који сам се радо укључио. Лака тема, школа.
Били смо гласни, као у скупштини. Сви смо се смејали.
Живот је заиста леп...
***
(#)
Поноћ је прошла. Посматрам Месец кроз прозор своје собе. Његов сјај спушта се на уснули град. Чудно. Просто осећам тишину. Овај град, преко дана је тако бучан а сада? Спава. Дивим се. Бајковита ноћ. Волео бих да вечно траје. Палим цигарету и уживам у овом трену који је само мој. Нешто ми фали. Хм, шта би то могло да буде? Питам се. Нека тиха балада. Викторија... Да, а песма? "Где да легнем, где да преноћим". Е, сад је све на свом месту.
Не постоји сутра, ни јуче, постоји само сад. Овај трен који је само мој. Препуштам се. Песма ме носи, далеко, далеко......
Лаку ноћ.....
(#)
Честитала ми је Нову. Њена порука превалила је дугачак пут. Далеко она живи, чак у Италији. Удата је. Још увек ме се сећа. Рат нас је спојио. Упознао сам је када сам био седми основне... Њена порука пробудила је давно закопано сећање...
***
Седели смо пред школом. Причали неке исте приче. Већ две године смо ту, у јужној српској. Слобода кретања? хах само прича. Све је исто. Мир? Овде га нема! Град на пет минута. Тако близу а тако далеко. Између нашег села и градa, жице, оклопњаци, војници, пунктови. Живот је досадан. Живимо у логору. На тв-у говоре о просперитету ове нове земље у којој сви имају права. Страшне лажи, размишљам. Ускоро ће распуст. Једва чекам.
Отићићу до Краљева. Мало код рођака. На кратко ћу заборавити све проблеме. Овде имам само парче неба украшено бодљикавом жицом. Другарица каже да смо одабрани! Као Ана Франк. Истина, нисмо Јевреји али смо Срби. Овде, то му дође на исто.
Јутрос ме је пробудио хоџа." Да", каже другарица," имамо и џамију". Направили су је ту, поред православне срушене цркве. Шта ћеш. Такви су ратови. Неко увек страда.
И баш кад смо сви, нас десеторо школских, почели да очајавамо, у двориште стаје џип.
"Штрумфови", каже Ана. "Шта ће сад? Да кењају о миру, конфликтима и сличном". На џипу је ознака УН. Ма дај. Ови странци никада неће схватити да нас не могу помирити, размишљам.
Излазе њих две. Једна је Албанка, знам јој фацу. Иронично се смешка. Ова друга је Италијанка. Друг добацује " ево окупатора" . "прекините, можда знају српски" упозоравам их.
Она има црну косу, крупне очи, бео тен. Насмејана је. Такви су сви странци. Албанка улази право у зборницу. "Коза" каже Ана. Смејем се. Само нам остаје да коментаришемо. Ништа нећемо променити.
"Ио соно Бенедета" представља се Талијанка. Очи исколачила на нас. Дере се и рукама додирује грудни кош. Де схватамо нисмо ретарди. Знамо ко си. "Ио соно Бенедета, и ту?" упире прстом ка Ани. "Ио соно Ана" одговара јој Анчи. Смешкам се. Добра је. Није као остали странци. Оставила нам је број мобилног. Ма дај ко да ће нам некад требати, мислим у себи. Направили смо фотку. Она нас све грли. Разговара са Аном и Игорем. Ја стојим по страни. Смешкам се. Зову ме, али ја само одмахујем главом. Цртам нешто у песку. Ма знам ја добро вас штрумфове! Сви сте исти. Што се више трудите да нас схватите, све нас мање разумете.
Одлазе. Талијанка маше и шаље нам пољубце. Албанка нас подругљиво гледа. Љута је. Није убедила наставнике. Дошле су да нас зову да учествујемо у паради ослобођења седамнаестог. То је дан када су сви Срби протерани из овог града.
Враћам се кући. Срећем Фиљу. Албанка која је католкиња."Наши", тако их зовемо. Иста смо вера. Слично се крстимо. Тамо где се молимо, то је црква. И нама и њима. Ни они не живе ништа боље од нас.
"Ћао" рекосмо једно другом. Стиго сам кући. Сморен као и обично. Прође и овај дан.
Ујутро звони телефон. Ана је. " Хеј Бенедета нас зове код ње, хоћеш? Питај твоје да те пусте". Талијанка нас је позвала код себе кући.
Пустили су ме. Код ње је било лепо. Осећам да ће ово бити лепо пријатељство.
***
Дружили смо се све до краја основне. Постали смо нај пријатељи. Ко би реко. Није била типична странкиња. Говорила је самном на Енглеском а са Аном на Шпанском. Никада нисмо говорили о рату. Причали смо о музици. То је било једино нормално о чему смо могли говорити. И она је мрзела наш хришћански гето. "Милош, видећеш ово село ће бити слободно једног дана!" Само сам се насмешио. То најбоље радим.
Бенедета, недостајеш нам... Недостаје нам твоја подршка, осмех, шале, претварање да је све ок.... Сећаш се када си рекла да ће око гета бити склоњене жице?
Тај дан никада није дошао......
(#)
Буди ме светлост далеког сунца. Свиће још један дан. Напољу је хладно и бело. Права зимска идила. Полако се одвлачим до купатила. Пет минута посматрам себе. Не, ово нисам ја!
Боре и по нека седа у коси. Очи уморне... Тешим себе да је то због неиспаваности. Изгледам тако старо.. Шта је то самном?
Грицкам неки чипс на столу и нестремице гледам у тв. Југословенски филм. Брена ил тако нешто.... Мама почиње да се присећа тих лепих времена.. Штета! размишљам. Стварно штета што се све око мене мења....
Помисао да никада нисам био ван земље, сада делује тако смешно... Живех ја у неколико Југославија, Србија и Црних Гора, а сад сам дочекао да и ово парченце Србије буде независно. Ма дај! Више ме није брига! Какве користи од политике? Кога то уопште занима?
Рекох, ајде да мислим позитивно. Распуст је, кући сам. Не знам зашто прижељкујем да се вратим у интернат? То је моја маска, привидно леп живот далеко од куће...
Стављам слушке у уши и покушавам да се опустим...
Хеј, за пар сати ова соба биће испуњена пријатељима... Од трена када буду крочили у њу, почеће сви у глас о томе како је ко провео Нову. Добро. Нећу да жалим... Шта сад. Било па прошло. Смешкаћу се и постављаћу питања, иако ме баш и не занима њихово лудовање..
Хеј, па ипак сам ја завршио курс медијације и комуникације?! Знам ја како да се претварам да неког слушам... Лако је то. Ево савета:
Прво и главно, увек гледај у очи особи која ти нешто говори!
Не скидај благ осмех са лица, чак и кад је тужна тема јер тако дотичној уливаш подршку и она мисли да је разумеш!
Чим заврши тезу не чекај већ одма постави питање. Она ће у још већем заносу причати и причати.... А ти издржи...Шта те кошта. И то ће проћи....
Кад смо код тога, не могу а да вам не испричам скорашњи догађај... Начуљите очи!
***
Е овако. Као што сте могли закључити, ја живим на Косову и Метохији. Тачније, живим у равној Метохији која је по ивицама окружена најлепшим Проклетијама и Шаром. Но добро. Ми одавде, познати смо по патријархалном васпитању, побожношћу....
Е сад. Мало јужније, доле код Призрена постоји једно сасвим типично Метохијско село. У њему постоје дванаест цркава и један манастир. У том мирном и тихом месту, у коме сви живе онако како се од њих и очекује, културно и фино, у том селу где житељи нису навикли на скандале, десило се нешто незамисливо!
Наиме, прелепа девојка. годину старија од мене, побегла је од своје куће и удала се. Можда вама то није тако необично, али за метохијанце јесте, итекако!
Она, Марија, отишла из богате куће да би се удала за обичног конобара?! Па кад је то код нас било? Т о је незамисливо! Богати иду за богате, хаџије за хаџике, сиромах за сироте.... А она? Брука у село, и вест се шири....
Питате се како ја знам за ово? Шта нисам вам реко? Извините.. Ево овако. Марија је певачица. Заједно смо били на школовању у Северној Митровици. Чак смо у исту школу ишли. Упознао нас је мој нај другар. Често смо излазили по кафићима, ћаскали и дуванили.... Она је имала предиван глас, дугу косу и црне очи. Увек је била ведра и насмејана, амбициозна када је каријера у питању....
Она тако савршена, отишла за конобара.. Ајој муко... Прича ми друг били да је виде... "Што си се удала Маријо? Млада си, твоје тек долази!" Знате шта је она одговорила? " Па они мени рекли, његово друштво, ајде удај се! Ја сам рекла нећу! Они опет ајде море удај се, и мени било глупо да кажем не!"
Ајој муко... Е ово је хит!
Има код нас обичај, младенце затворе у собу прво вече, замислите њен муж није хтео и спавао је на каучу.. Смешно, жалосно! Но добро, шта сад. Схватиће она да је то само младалачки занос!
***
И, шта је наравоученије? Немојте се заносити с љубављу! У овим годинама не знамо дал је особа којој себе предајемо заслужила нашу љубав... Пазите се! Да се небисте повредили а онда патили! Љубав може бити опасна!
Тек када сте сигурни да имате ону праву особу крај себе, тек тад се препустите чарима љубавним. Онда је чувајте, грлите и немојте је испустити!
Ваш Господар жеља.
(#)
Око мене права еуфорија... Сви некуд јуре, журе, где год одеш само приче о најлуђој ноћи...
Ја. Ћутим... ,, Де ћеш за Нову?,, сви питају... Дође ми да вриснем ал опет иронично се смешим, "У кревет"...
Тако је и било. Ноћ ко свака друга. Размишљање о животу. Колико сам сје*ан... Јел ово мој живот? Шта? Ја сам фора патриота? Ђомла ако мене питате.. Што сутра ћу добити похвалу што сам овде? Мало сутра. И најгоре од свега родитељи питају " а што ти не оде нигде за Нову?" Хах... а где да одем?
(#)
Ето...реших и ја да пишем..... Шта ћу, видим да је то свакако ин....
Немојте ми замерити ако будем грешио...правопис и тако то није ми јача страна ал добро....
Ово сада је само проба... Ако буде успео блог биће супер и ја ћу наставити да пишем.....
кад буде дошла инспирација навалићу на тастатуру... до тада позз
Господар жеља......
(#)
